Ko je stariji: prošlost ili budućnost?

06:11

Upravo dolazi vaša budućnost! Evo je, stigla je, ali odmah ćete videti kako odlazi. Sve do prethodne tačke rečenica koju čitate bila je budućnost, ona je trenutno za vas sadašnjost i tako će biti do ovog mesta. Tačka! Nema više prethodnog iskaza u budućnosti ili sadašnjosti, on se nepovratno smestio u prošlost. Čak i ako biste ga ponovo pročitali, pa i beskonačan broj puta, ne biste mogli izbrisati trenutak u kome je po prvi put otišao u istoriju. Neporecivo! Ali i pomalo nelogično, zar ne? Ispada da je ova rečenica stigla iz budućnosti, prohujala kroz naše sada i otišla u prošlost. Izgleda da je njena budućnost starija od prošlosti.
Da li to protivreči poimanju vremena? Zar se ono ne kreće u suprotnom smeru, od istorije ka budućnosti? Da li prethodni primer pokazuje da naši časovnici lažu? Za početak ipak bacimo samo veo sumnje na njih. Zapravo, štos (ili, možda, prevara) da se sve oko nas kreće u smeru kazaljki na satu koje navodno osvajaju parče po parče budućnosti i nema toliko veze sa satovima. Problem proizilazi iz toga što mi ne vidimo (ili nećemo da vidimo) da je naša mladost starija od starosti. Ona je dojurila, kao i sve ostalo, da bi se upisala u istoriju. Odakle je dojurila? Pa iz budućnosti, naravno! Znači li to onda da „naopako” računamo protok vremena? Hm!

Osobe A i B
Razmotrimo slučaj još nerođene osobe. Označimo je sa slovom A. U budućnosti se nalaze njeno rođenje, život i smrt. Rođenje stiže najpre, ali čak i u tom trenutku negde „živi” smrt te osobe. I ona će jednom doći. Ako u pomalo iščašenu perspektivu uključimo drugu osobu (nazovimo je B) koja će se roditi još kasnije, (posle smrti A) možemo reći da će u njenoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti onaj A uvek biti istorija. Iz naše pozicije, međutim, taj A se još nije ni rodio. Subjektivne (relativne) tačke oslonca u vremenu trenutno živućih smeštaju sudbine osoba A i B u budućnost. Oni su iz neodredivog trenutka započeli svoje putovanje da bi nas jednom stigli u prošlosti.


Mogli bismo šaljivo reći da smo svi mi zaposleni u privatnom preduzeću „Sadašnjost”, kod gazdarice Prošlost. A budućnost? To je samo sirovina koju obrađujemo, pretvarajući je u finalne proizvode (iskustvo, nasleđe, pamćenje, jednom rečju istorija). E sad, još jedno pitanje: da li budućnost ide u susret nama ili mi hrlimo njoj u naručje? Da li ona kao sirovina stiže u pomenutu firmu, ili smo mi terenski radnici? Bar jedno od ovo dvoje bi moralo da se kreće. Obostrana statičnost je isključena jer u tom slučaju čovek i budućnost nikada se ne bi sreli.

Ko putuje

Referentna tačka za protok „našeg” vremena smo mi sami iako, zapravo nismo ništa naročito u odnosu na sve ostalo. I mi se krećemo, prostorno i vremenski, što znači da naša pozicija nije relevantna. Doduše, bilo bi pogrešno zaključiti kako je irelevantna. Ona je, najpreciznije rečeno, relativna. Ako bi naša tačka oslonca u vremenu bila apsolutna, onda bi se budućnost kretala. Kako rekosmo, ta tačka nije apsolutna, ona je proizvoljna i relativna (mogli smo biti juče, sutra ili nikad).
Salvador Dali
Ali, istovremeno je i subjektivna. E, tu je caka. U subjektivnoj stvarnosti mi se često „igramo” zamenjujući relativno apsolutnim i obrnuto (to radimo i u najbanalnijim situacijama samouvereno verujući da se svi na Zemlji, pa i ona sama okreće oko nas, a ne oko svoje ose). Ako stvari posmatramo na takav način, mi ne idemo nigde iz subjektivne pozicije. Krećemo se jedino u „tuđem” vremenu, gde nas najpre ima, onda nema, pa možda opet ima.
Iz naše lične perspktive, putuje budućnost koja se pred našim očima (sadašnjost) presvlači u prošlost da bi tamo konačno stala. Doduše, postoje bliska i daleka prošlost, perfekt i pluskvamperfekt, što stvara iluziju da postoji putovanje i u prošlosti, kroz koju jezdi nekadašnja budućnost. Ali, čak i ako je tako, ta prošlost (jedinstveni trenutak koji je samo jednom stigao) nikad više neće biti u našoj subjektivnoj budućnosti i sadašnjosti, što znači da je putovanje u prošlosti irelevantno iz lične pozicije. Mirovala-putovala, sasvim svejedno za nas.

Novo, a bajato

Naša subjektivna tačka oslonca daje nam za pravo da merimo „svoje” vreme, pri tome verujući kako iz sekunde u sekundu, iz dana u dan, srljamo u budućnost, a ne obrnuto. Časovnici stoga uopšte nisu krivi (pa mi smo ih napravili, zar ne). Njihove skazaljke se repetitivno kreću s leva u desno (suprotno od smera zemljine rotacije) „mereći” protok vremena od prošlosti ka budućnosti. Oni čak relativizuju taj tok tako što imitiraju cikličnost u kretanju nebeskih tela stvarajući zabludu da je danas nedelja kao što je bila i pre sedam dana. A danas je samo danas, kvantum vremena kojeg nikada nije bilo i više ga nikad neće biti.

Dva časovnika, dva vremena
Prema (još) važećim teorijama, vreme je relativno. To proizilazi iz specijalne teorije relativiteta koja kaže da svaki sistem ima svoj tajming. Tako će dva podjednako tačna časovnika izmeriti različito trajanje nekog događaja u određenom sistemu, u zavisnosti da li se nalaze u njemu ili izvan njega. Na primer, izlazak Sunca iza tvrđave na Petrovaradinu neće trajati isto za opčinjenog posmatrača na Štrandu kao za nekoga (ako takav uopšte postoji) ko isti događaj posmatra odnekud izvan naše galaksije.

Kazaljke smo usmerili ka budućnosti zato što (neobuhvativu) stvarnost možemo da podnesemo jedino u obliku entiteta. Kao sadržaj, a ne kontekst. Ako bismo za merilo prihvatili ovo drugo, linearno računanje vremena bilo bi dovedeno u pitanje. Susrećući se s budućnošću, mi ukidamo entropiju (nepoznato) i smeštamo je u galeriju ličnog i kolektivnog sećanja. Oslonjeni na poznato (istorija) i suočeni s neizvesnim (što ipak dolazi), leđa okrećemo prošlosti, a pesnice prema budućnosti. Bez obzira ko putuje (mi ili vreme), ono što je u budućnosti već (potencijalno) postoji i to postojanje je starije od suočavanja s nama.
Da rezimiramo. Ovaj tekst (entitet) prilično miriše na prošlost u „vašoj” stvarnosti. U „mojoj” on je bajat već nekoliko dana (od trenutka kada je stavljen potpis ispod njega). Možda vi trenutno „pakujete” konstataciju kako ste upravo pročitali gomilu gluposti. Takav zaključak je već u sledećoj rečenici istorija (vaša, naravo). Za autora to je (neizvesna) budućnost. Tek ako do njega stigne vaš sud, on će s gorčinom zaključiti da je protraćio vreme koje je nepovratno iz budućnosti prohujalo u prošlost. Pazite, iz budućnosti u prošlost! Dakle, shvatate li konačno ko je stariji?

Reporter, januar 2006.

  

Brže i sporije

Većina nas je iskusila dane u kojima vreme nekako sporo protiče. Ovo nam se naročito dešava kada smo suočeni sa stresnim situacijama, dok strepimo od neizvesnosti ishoda. Nasuprot tome, postoje i trenuci koji prođu za čas, zapravo mnogo brže nego što smo hteli ili očekivali. Stoga, na gomilu pobrojanih ideja dodajmo i to da je vreme, osim što je relativno i subjektivno, takođe i „nestalno”. Dakle, čak ni isti subjekat ne meri uvek svoje vreme na isti način. Nekad je sporiji, a nekad brži.

You Might Also Like

0 коментара